Иван Караиванов je завршио Филозофски факултет Универзитета у Софији и био је истакнути активиста радничког покрета и члан Комунистичке партије Бугарске од 1918. године. Учествовао је у неуспелом Септембарском устанку 1923. године, током којег је био члан Револуцинарног комитета и блиски сарадник Георги Димитрова и Васила Коларова. Караиванов je након пропасти устанка емигрирао у Беч, где је заједно са Димитровим и Коларевим издавао илегални лист Работнически весник. У Совјетски Савез је отишао 1926. године, где је до 1929. године радио у Институту Маркса и Енгелса, а затим и на Комунистичком универзитету радника Истока. Од 1934. до 1944. године био је члан Извршног комитета Коминтерне у Москви. Након ослобођења Бугарске (1944) одлази у ову земљу, али због несугласица са појединим руководиоцима Комунистичке партије Бугарске долази у Југославију где потом добија држављанство. Караиванов је био народни посланик Савезне народне скупштине ФНРЈ, а на Шестом и Седмом конгресу Савеза комуниста Југославије био је изабран за члана Централног комитета КП Југославије. Иван Караиванов био је и уредник листа Глас Бугара. Одликован је Орденом јунака социјалистичког рада (1959), као и другим страним и југословенским одликовањима.