У Институту за међународну политику и привреду одржана је промоција монографије Политичка мисао у Подсахарској Африци: од ослобођења до данас колеге др Данила Бабића. Монографија представља свеобухватан приказ развоја афричких политичких идеја, од периода деколонизације до савремених политичких процеса на континенту.
Аутор у књизи систематски прати еволуцију политичке мисли кроз неколико кључних праваца: панафриканизам, афрички социјализам, националне покрете за ослобођење, као и савремене демократске и ауторитарне тенденције. Посебна пажња посвећена је интелектуалном наслеђу великих афричких мислилаца попут Кваме Нкруме, Леополда Седара Сенгора и Франца Фанона, чије идеје и данас обликују политички дискурс на континенту.
Поред аутора, на промоцији су говорили и рецензенти књиге: др Жаклина Новичић, научна сарадница Института за међународну политику и привреду, и др Стеван Гајић, научни сарадник Института за европске студије.
Колегиница Новичић је посебно истакла феномен деколонизације ума као централни концепт монографије, кључан за разумевање политичких дешавања у посматраном региону. Подсетила је да афричка политичка мисао није настала у „вакуму”, већ да је обликована суровим факторима окружења: тероризмом, војним пучевима и ауторитарним режимима, као и тешком економском ситуацијом. У том контексту, нагласила је значај аутора попут Франца Фанона, чије је дело Презрени на свету (франц. Les Damnés de la Terre) поставило темеље постколонијалне политичке мисли, као и Стива Бика и Покрета црначке свести у Јужноафричкој Републици.
Колега Гајић је нагласио везу између афричких мислилаца и интелектуалаца из Северне Америке и Кариба, на тај начин апострофирајући ширину и дубину афричке мисли. Посебно се осврнуо на значај трансатлантске размене идеја, истичући утицај покрета Харлемске ренесансе и мислилаца попут В. Е. Б. Ди Боа и Маркуса Гарвија на формирање панафриканске политичке свести. Такође је констатовао да је на афричку политичку мисао пресудно утицала специфична мешавина социјализма и национализма, која, за разлику од европских искустава, у афричком контексту није дала деструктиван резултат, већ је послужила као идеолошко оруђе у борби за независност и изградњу државности.
У оквиру дискусије која се развила након излагања, а којој је присуствовала и научна и стручна јавност, истакнуто је да студија др Бабића попуњава важну празнину у домаћој политиколошкој литератури, будући да афричку политичку мисао сагледава изван уобичајених стереотипа о Африци, наглашавајући њену историјску дубину, идејну разноликост и значај за разумевање савремених међународних односа. У том контексту указано је на јединствено историјско наслеђе Социјалистичке Федеративне Републике Југославије у односима са Африком, те последично и Републике Србије као једне од земаља сукцесора. Као илустративан пример наведено је оснивање Музеја афричке уметности у Београду, установе јединствене по томе што је настала изван колонијалног оквира и без колонијалног наратива који је обележио сличне институције на Западу. Овај музеј и данас сведочи о особеној природи југословенске афричке политике, утемељене на принципима несврставања, солидарности и равноправности. У дискусији је такође покренуто питање актуелне представљености српске дипломатске мреже у Африци. С обзиром на то да континент са преко педесет земаља и растућим геополитичким значајем представља простор у коме Србија поседује историјски кредибилитет, указано је и на потенцијале за даљи рад на унапређењу политичких, економских и културних односа.
Монографија др Бабића представља стога значајан допринос не само афричким и постколонијалним студијама, него и ширем разумевању глобалних политичких процеса, а у домаћем контексту може послужити и као подстрек за промишљање будућности српске спољне политике према афричком континенту.
